И още нещо, такива като онова недоразумение по-горе са в основата на всичките гнусотии, които сърби и българи са си причинили през годините, проникнали даже във фолклора и културата на двата народа...
Чувствай се поздравен, комплексар долен, това е писано за такива като теб.
Јунак Саша и црни Бугарин
Јунак бјеше млади Александре,
Јунак бјеше, јунак и осташе,
Госпе младе њега салеташе,
Но он љуби госпу своју милу,
Принцезу од бијелога града.
А зли дуси стадоше већати,
Како да им љубав поразчине,
Поразчине, горком је учине,
Као горки пелин с' Дурмитора,
Да црвеном крвцом чемер тече.
Пак позваше црног Бугарина,
Да одведе млађану принцезу,
Да одведе и у ланце баци,
Зазида је у високе куле,
Да не види љубљенога свога.
Гласник трчи преко поља равна,
Подно града, града Вишеграда,
Трчи гласник, носи тужно писмо,
Јунак Саши, господару своме,
Црн Бугарин отео принцезу!
Кад то зачу млађани јуначе,
Скочи хитро на ноге лагане,
Пак оседла свога коња врана,
Те он иде к' Београду граду,
Да љубљену избави принцезу.
Сачека га црни Бугарине,
Та бештија ђаволскије крви,
У руци му тешка топузина,
А под руком копље убојито,
На грудима црни оклоп тежак.
Недаде се Саша уплашити,
Него вади златни шестоперац,
Па он тера свога коња врана,
Да нападну црна Бугарина,
Да осветли свој јуначки образ.
Па замахну златним шестоперцом,
Посред чела уд'ри Бугарина,
Овај цикну као љута гуја,
Цикну јако и у траву паде,
Како паде затресе се земља.
Црн Бугарин тврдо момче беше,
Па се диже из траве зелене,
Те он циља копљем убојитим,
Да погоди млад' јунака Сашу,
Хитну копље подно ведра неба.
Зао ветар копље равно носи,
К' плећима млађаног јунака,
Ал' долете верни соко сињи,
Пак у'вати убојито копље,
Спаси смрти свога господара.
Ту се Саша опасно ражљути,
С' себе баца зелен' кабаницу,
Из корица вади сабљу бритку,
Пак он креће црном Бугарину,
Да учини то што иште правда.
Те замахну сабљом искованом,
Уд'ри хуљу посред гола врата,
Одсече му змијску главурину,
Паде глава сред' зелена поља,
Уби Саша црна Бугарина.
Пак узима тешку топузину,
Камен кулу узе да развали,
Те извади драгу госпу своју,
Из ланаца тешких је избави,
И одведе к' двору најмилијем.
Да је љуби, дуге косе мрси,
И рукама снажним да је грли,
Да изроде племићко потомство,
Да у вину љубав величају,
Да их нико више не растави!